Moja priča

Zdravo, ja sam Danijela.

Ako si i ti bila hrabra da se odvažiš na veliki korak u svom životu ili tek planiraš putovanje kroz proces vantelesne oplodnje onda imamo zajedničku temu.

Pre sedam godina sam postala mama jednom divnom dečaku uz pomoc IVF metode. Sedam godina sam verovala da ću uspeti da ostvarim drugu trudnoću prirodnim putem, međutim to se još uvek nije desilo.

Odlučila sam se na drugi krug IVF i veruj mi da to ide, pa stane. Moj stav je sada, ako to ozvaničim – nema odustajanja.

Ideja o nastanku bloga je nastala spontano, kada sam shvatila da sve što sam pročitala i što me je inspirisalo iz priča drugih ljudi, uticalo pozitivno na moj pogled na život.

Tako započinjem pisanje bloga, stvaranje zajednice, deljenje iskustva iz svojih cipela, jer u procesu ostvarivanja cilja treba da delimo korake kako do pobede, a isto tako korake prevazilaženja izazova i od srca se nadam da će ti služiti.

Moje prvo putovanje do bebe desilo se pre 13 godina. Moj suprug i ja smo pre venčanja živeli već neko vreme zajedno, lepo smo se slagali, radili smo oboje i odlučili smo da bi nam još lepše bilo da imamo decu. Da podelimo osmehe, tugu, radost i bezbroj zgrljaja.

Nismo se opterećivali kad će beba jer smo bili mladi i smatrali smo da imamo dovoljno vremena. Naši roditelji nisu tako mislili. Počeli su svaki put kad bi nas videli da postavljaju ista pitanja – Kad će beba, šta čekate, planirate li proširenje?!

Kad smo dolazili u posete, primetila sam da me zagledaju, odmeravaju ,mere da li sam se možda ugojila, možda sam trudna, a nisam njih obavestila.

Nisam ništa krila od njih, nisam imala da saopštim vesti koje su svi željno isčekivali.

Želela sam i ja bebu, da mazim moj trudnički stomak dok unutra raste malo biće, ali ništa se nije događalo i njihova pitanja su mi samo otežavala situaciju.

Počela sam da se osećam kao da sam ja kriva što se ništa ne događa. U tom periodu počinjem da sumnjam u svoje reproduktivne sposobnosti, a pomalo i u sebe. Osećala sam da moram nešto preduzeti da bih se oslobodila takvog razmišljanja i bila načisto sa sobom.

Prvo moram obaviti pregled.

Dobro sam se osećala, ali radi preventive i da ipak ne čekam predugo na prve odlaske kod lekara, odabrala sam ginekologa i zakazala. Sve je bilo u redu i dobila sam savet da se samo opustimo, još smo mladi i imamo vremena, sve će to doći na svoje mesto. Tada sam imala oko 26 godina i zaista smo pustili još neko vreme da prođe, nadali smo se najboljem.

Roditelji su i dalje postavljali ista pitanja i gledali nas tugaljivo. Zaista ta njihova očekivanja su nepovoljno uticala na moje emotivno stanje. Roditelje uvek želim da vidim radosne i zadovoljne, kao kad donesem peticu iz škole, a to sad nije bio slučaj. To me je opteretilo i požurila sam na sve preglede jer sam mislila da nešto nije u redu sa mnom.

Bila sam svesna da je rešenje mog problema  -ostvariti trudnoću. Oduvek sam volela decu i zamišljala sam da ću ih imati bar troje jednog dana. Kako to da postignem kad ne uspevam da ostvarim ni prvu trudnoću?

Krećem da istražujem. Nailazim na internetu na proces vantelesne oplodnje za parove koji ne mogu da ostvare trudnoću prirodnim putem. Država finansira postupak lečenja neplodnosti.

Vantelesna oplodnja podrazumeva uzimanje jajne ćelije iz tela žene, njenu oplodnju u laboratorijskim uslovima i vraćanje jajne ćelije ili embriona u matericu posle nekoliko dana od oplodnje.

Potrebno je da imam odabranog ginekologa i da prikupim svu potrebnu medicinsku dokumentaciju. I naravno, potrebno je utvrditi uzrok steriliteta.

Da bi lekari utvrdili uzrok, moram na još dosta pregleda. U suštini, nije bilo nekog velikog zdravstvenog problema. Rekli su mi jednom da imam policistične jajnike, ali nisam nikad koristila nikakve lekove za to. Nisam nikad dobila prepisanu terapiju, a i posle više niko nije to ni pomenuo.

U vreme kada smo se mi odlučili za VTO nije bilo puno informacija, nije se mnogo govorilo o tome. To je bila teška tema. Još uvek je to teška tema.

Dok sam prolazila kroz proces, susrela sam se sa osećajem sramote koji sam sama sebi nametnula jer nisam uspevala da ostvarim prirodnu trudnoću i bilo mi je naprijatno da govorim o tome. Stalno sam se pitala u čemu grešim, osećaj da manje vredim kao osoba jer ne ostvarujem ono što se podrazumeva. Gomila pitanja i preispitivanja.

Na poslu nikom nisam pričala, a i mami kad ispričam mislim da me ne razume a i nisam želela dodatno da je opterećujem.

Drugarica koja je isto prolazila kad i ja kroz VTO nije bila u Srbiji, pa smo se retko čule. Imala sam utisak da to kod nje ide brže i jednostavnije, ali da joj je kao i meni teško. Da smo tada više pričale o svojim osećanjima sa kojima se srećemo… Nekako na to smo zaboravile kao da nije toliko bitno. A jeste! Sav taj teret nestane kad dođe beba, ali put nekad zna biti dug. Nijedna emocija i osećanje ne sme biti zanemareno.

Odlučila sam se za VTO jer mi je delovalo potpuno ispravno pristupiti tom postupku. Posmatrala sam proces kao kad dobijete prepisani lek za temperaturu i odlazite u apoteku, kupujete, pijete kako je propisano i posle određenog vremena skinuli ste temperaturu. Imala sam čvrstu veru da će sve sa procesom, procedurom i odnosima sa lekarima biti dobro.

Prvi krug sakupljanja papirologije je dobro prošao. Bila sam organizovana što se tiče papira. Zapisivala sam i vodila evidenciju koliko koji nalaz služi,tj. koliki je rok važenja svake analize. Imam i dan danas tu fasciklu u koju sam odlagala sve papire i slagala ih po nekom mom redosledu da se bolje i brže snađem kad moram nešto da dam na uvid lekaru.

Danas se u njoj nalazi samo spisak šta sve treba da prikupim pa da ponovo krenem, otpusna lista od prve VTO, spisak potrošenih lekova, punkcija folikula, embriotransfer i prvi ultrazvuk sa potvrdom trudnoće.

Kada smo prošli tu prvu komisiju, usledila je druga, na kojoj se odlučuje da li nas primaju u proces. Njihov odgovor je bio da nemamo svu potrebnu dokumentaciju i odbili su nas. Nedostajao je nalaz još jednog pregleda-HSG.

Histerosalpingografija (HSG) je metoda ispitivanja morfologije unutrašnjih genitalnih organa, ali i prohodnosti jajovoda. Moram priznati da mi je taj pregled bio izuzetno neprijatan. Ne sećam se više tačno nekih detalja, ali znam da sam morala da kupim u apoteci kateter jer se kroz njega ubrizgava kontrast i da nemam pojma šta me čeka. Hladna prostorija, hladan sto na kom ležim, znoje mi se dlanovi, stomak mi se grči, oko mene i gomila spravica koje prvi put vidim u životu, nadam se i poslednji. Sve je u redu. Vec razmišljam šta je sledeci korak. Žurim…

Kada sam i to završila imala sam svu potrebnu dokumentaciju i onda smo promenili kliniku i sve ispočetka. Kada sam otišla na pregled u drugoj klinici na ultrazvuku su videli da imam polip. Savet lekara je bio da se to otkloni i onda tek možemo u proces kada nema nikakvih smetnji za proceduru.

Moja dnevna rutina u celom tom period je bila lekari-kuća-posao i obrnutim redosledom. Moji dani su bili puni iščekivanja i strepnje. Pitala sam se ko zna šta može da se pojavi usput i da li ću ja ikad doći do kraja pregledima. Hoću li imati dovoljno krvi, hoće li moji hormoni početi da divljaju, da li ću negde pasti u nesvest, svašta mi se motalo po glavi.

Nisam odustajala. Moj suprug me je bodrio, govorio mi je da se ne opterećujem, proći će to sve, da budem hrabra.

Mama me je isto ohrabrivala, iako joj je bilo teško da posmatra svoje dete kako pati, znala je da su reči ohrabrenja jedino kako mi može pomoći.

Došla je još jedna Nova godina i nas dvoje još uvek sami. Svake godine smo imali istu želju. Želeli smo da slavimo sa našim detetom. Želeli smo da podelimo ljubav.

U januaru 2015. sam već počela da primam terapiju koju su mi odredili. Bilo mi je neverovatno kad sam konačno ušla u proceduru. Konačno se događa! Konačno smo korak bliže ostvarenju naše želje.

Nakon stimulacije ovulacije gonadotropinom urađena je punkcija folikula. Dobijeno je 16 jajnih ćelija. Urađen je ISCI na 10 ćelija i IVF na 6 ćelija, dobijeno je 12 embriona.

U februaru se događa embriotransfer. Petak 13. je bio kad su mi vratili 2 embriona u matericu. Dva predivna embriona, izgledali su poput cveta.